Da sam dobila marku svaki put kad sam bila prekinuta da mi neko ispriča kako se on/ona upoznala s momkom od prije 100 godina, iako sam ja tu priču čula hiljadu puta, dok sam imala neki hot story s nekim mojim novim tajnim podvigom i taman kad sam smogla snage da kažem evo ljudi spremna sam da vam ispričam sve, ali samo neću da imenujem, možda bih imala 10 maraka sada usitno. Jeste… brojala sam… i da, malo sam (zlo)pamtilo. Nažalost takvih priča za svoju publiku više neću imati, a da pričam sad o ustaljenoj vezi mi je već van pameti, iako je naša priča tako ostala neispričana u momentima kad je meni bilo bitno.
Zanimalo me uvijek kako se ljudi tako mogu ponavljat, a da ne budu sami sebi dosadni. Hajde dobro ne pamtiš šta si kome rekao, ali sigurna sam da znaš da je nekome to ispričano. I zanimljivo mi je da ti ljudi ne nađu nikakve kreativne puteve da to ispričaju na drugi način nego je uvijek sve doslovno isto. Ne bi to bilo tako strašno da se doslovno ne sjete da je njihova priča vrijedna slušanja baš u momentu kad si ti odlučio da se malo ispovjediš.
Na ovom blogu što čitam piše Boris L.: “ljudi o skejtu neće ništa da pitaju, ali hoće da objasne, i to meni koji po načinu na koji si samo rekao ‘skejt‘ odmah znam da li si s tim imao neke praktične veze, ili se ta imaginarna praktična veza rodila sada, samo zato što ga ja imam.” Tako se i ja često osjećam u priči s ljudima (osobom).
Već sam pisala o tome da se osjećam at my lowest low zadnjih dana, i nije kao da ja ne znam baciti teaser o tome i nekim svojim prijateljima, malo da ih uputim u svoj život, malo da dobijem suosjećanja. I kad se požalim tipu opisanom gore često dobijem opetovano oneupanje, koje je doživjelo svoju besmisao baš evo u ovoj mojoj trenutnoj fazi života. To naposljetku ispadne kao besmislena trka s najbližima, ko prvi dođe gubi. Nisam do sad pripisivala to ikakvoj zavidnosti, kad se pričalo o dobrom, pomislila bih samo –pa hajde još je nakon 100 godina zaljubljena, bitno joj je da mi opet ispriča šta već znam. Sad kad je došlo na loše nemam nikakvog logičnog objašnjenja. Neki dan govorim kako nemam neke puno volje da se sređujem, šminkam i oblačim za posao, ko uniformu nosim jedne pantalone koje su mi udobne, dobijam odgovor u one up stilu, ma na kraju mi ni to ne bi bio problem čuti da ne znam da je čista laž, a kad su laži u pitanju baš budem potegnuta za jezik, pa velim –de ne laži, slikaš svaki dan outfite na ogledalu na poslu, gledam ti storije bre, svim i svačim izazvana (ili sam to možda samo htjela da kažem, a nisam, pa vama evo sad govorim)
Možda trebaš reć “de ne laži bre”
Ni meni nisu jasni ljudi koji zaborave da su neku proču pričali stoti put i kome su pričali, al meni više nitko ne priča kako se s nekim upoznao šmrc, šmrc!
Da si mi to rekla prije 2-3 godine ja bih ti pričala sve u detalj, sad se ni ne sjećam toliko.
Jest to nekako mio period života, pomogne da se povežeš s curama.
Kod mene kolegica (jedna jedina) zna pričati dvije tri priče u nedogled. Umro joj je otac neki dan i nešto razmišljam kako će ta dženaza biti pričana do njene… moj je lajk Gemmy 😇
Odmah sam znala…
Upitaj je šta, možda promijeni tok priče.
Ja sam jedan, ljudi je puno…
no, we’re not the same…
tugy plaky 😕
evo nesto zamisljam da si prvu recenicu onolikačko veliku sa onoliko zareza rekla u jednom dahu i vjerovatno ti je na kraju nestalo daha u plucima 😀 Inace si edukativna, kolko puta kod tebe cujem novu rijec. Evo sad sam prvi put cuo rijec one-up. Jel ta rijec sad ono regularna da se prica kod mlade raje ? Pricaj nam kako si upoznala cojka 🙂
Možeš mislit kako nekad brzo to pričam da sve ima smisla, i ne treba mi daha, a nekad tako sporo da ljudi kažu ili genijalac ili luđakinja. Zapravo je i rečenica poslije trebala biti unutar te rečenice.
Šta ti baš Tramvaja zaprave shunovo…? haos…
Nije regularna Niki, evo ja je prvi put izgovaram, ali planiram koristit ubuduće.
Mah, jednog dana donijela ja tiramisu na posao i mi se sreli, bacila par fora i on pao na pod… pa onda pao na koljena… brzo se sve to odvilo.
wow, tako brzo ? Pa jes, vremena su drugacija, nemas vise sta cekat. A nisam Tramvaja šunovo. Njega sam polu-šunovo 😀
Ma zezam se ja da se brzo odvilo.
Pa Tramvaj je pisao o ovom oneupovanju.
ma i ja se zezam, skonto sam 😀 … A Tram je ok tip, ja vise drame pravim 😀 nego ja nekad ne mogu da citam sve to, a i nekako mi je stil pisanja nekada tezak da citam. I ovaj tvoj tekst sam morao nekoliko puta da procitam da skontam sta pricas 😀 Znas kako je tezak za nas amatere. Ne znam eto, jednostavno moooora insan biti jasan da ga skontam 😀
Razumijem, jednostavno neke stvari ili jesi ili nisi…
Tramvaj definitivno ima najkomplikovaniju sintaksu pa rekla bih na cijelom blogeru, još korištenje raznih metafora i naučnih termina, ni ja ga nekad ne kontam ba.
Evo sad razgovaram sa ChatGPT. Vjeruj da mi i ti djelujes kao i on 😀 hehe, tako nekako razumno pricate oboje 😀
necu ni pokusavat da skontam je li chatgpt i ja ili tramvaj i ja
Najbesmisleniji oblik rivalstva. Nekima je toliko važno da se osećaju bitno da ni tudja bol ne smije biti veća od njihove. (pasus 3)
Pa moguće je da je osjećaj bitnosti i onoga što Vasionka kaže da smo glavna uloga u nekoj priči, ali treba to nekad i isključit kad ti neko priča pa makar bilo ono “aha, jest vala”.
Ja ljudima u rl ne pričam o svome životu, niko ništa ne zna. Sve svoje ljubavi pričam na blogu i to beskrajno uljepšano, onokoliko koliko još osjećam zaljubljenost čak i kad se veza prekine. Ja više smaram narod o šefu, a šef mi je inače ljubičica, al znaš kako – svog čojka moraš kudit pred ženama da ga ne požele sebi 🙂 ovo sam čula od neke snaše starije od mene hehe
Ovo ostalo, ja slušam sve i svakog, šta god da pričaju, kontam nekad – možda nemaju kome pa de da ja budem ta. Ponekad i ako se isključim, no biggie, ispričat će mi to ponovo pa nisam nešto ni propustila. Ako išta, ljudi uvijek kažu da vole što sam tu za njih pa i da šutim. 🙂 a da ih pitam da mi kažu nešto o mom životu bilo bi – što to hoš da se svađaš džabe..
tako da moja ona ti, pričaj nama – kao što romanoff reče ako ne znamo šta reći metnut ćemo heart za podršku 🙂
A zato meni nije imalo smisla kad si pisala o (manjku) ženstvenosti, baš zbog pisanja te doživljavam suprotno od onog kao što kažeš da te u rl doživljavaju.
Meni je socijalizacija baš bitna. Mjerim bliskost s osoba u odnosu na to šta sam spremna kome reći. Mjerila sam bliskost i sa stvarima koje su meni drugi govorili, i trebalo mi je dugo da skontam da to ništa ne znači, neki ljudi su samo spremni da overshareaju na prvu i nije im potreban osjećaj bliskosti.
Joj, za koliko bismo kila srkleta i nervoze bili laksi da ljudima mozemo reci sve sto nam u tom momentu smeta.
Daa 100%.
Btw pogledaj seriju “After life”, glavna uloga je u fazonu reći ću svima sve u facu
https://www.imdb.com/title/tt8398600/