Kad imaš masku manje se primijeti da plačes na ulici, kad uz to imaš i sunčane naočale udario si u džek pot, samo što to tad počne da smeta. Čudno je plakat totalno pokriven. Plakati sakriven je nešto drugo, tada si u svom utočistu, čak i ako te to utočiste totalno ne sakriva. Taj čin plakanja sam po sebi je malo omalovažavajući, osim kad te boli briga za ostatak ljudi oko tebe i kad ti je potrebna jedna osoba da te sluša i da ti sve ostale oko tebe bude nebitno, i da se isplačeš k'o najveći tankokožac, što i jesi. I kad ti je to najpotrebnije na svijetu; klupe su okej mjesta za sjesti, i tramvaji su okej mjesta za sjesti, i vip dijelovi vozova okej mjesta za sjesti, okej je i wc od tvog ureda. I wc školjka poprimi drugi komfor kad joj se spusti daska, taman je i to što ti ruka može dotaći dugi kraj zida wc-a pa se možeš i nasloniti. I ovaj put nećes čekati da ti crvenilo iz očiju splasne, šta svako će već da zna da si plakala, a je li i bitno. Ti znaš da si plakala i to je već dovoljno omalovažavajuće, a u istom momentu olakšavajuće, i ne treba to da kriješ, i nije bitno što ne možes da verbalizuješ svoje razloge baš onako kako bi ti htjela, a ne znaš ni kako hoćeš.

Znate šta mi je čudno? Kad osobe, pretežno mi žene, očekujemo od nekoga čisti vid  interesovanja samo za nas same, čak i fiksaciju na nas kao na ličnost, koja je jedna jedina takva stvorena samo za drugu osobu. Idealizaciju nas samih u tuđim  očima kad se nekome sviđamo, a i same znamo da se nekad (često) ukapimo pekmezom ujutro kad ga umačemo od okrajak hljeba, jer gravitacija i konzistencija pekmeza kao takvog... Shvatamo li mi ljudi koliko je to preloše. Šta ćeš sad ti kad ti ta osoba ode iz života, raspast se? Ono možda stereotipiziram, ali znala sam izjaviti nekad nešto u društvu, na šta bi moje drugarice burno reagovale kao ono: wtf, ja ne mogu tako da razmišljam. Mislim, razumijem, i mene kad interesuje osoba suprotnog pola (bukvalno sam stala pola minute razmišljajući je li ok da napišem suprotnog pola jer 21. stoljeće, helou).. da, osoba koja mi se sviđa - uvijek je to jedna osoba u jednom vremenskom periodu, ali taj vremenski period zna trajati i pola sata... haha, mislim nije da sam nestabilna u tom aspektu, ali I'm an attention whore 🤡 for real. I većina mojih odnosa se dobro završila, tako da mogu cijeniti sve te ljude ponaosob, reći ta osoba ima jako lijepe duboke ,smeđe oči, i da mi sad da pažnju kakvu ja očekujem da dobijem ja bih je uzvratila istom mjerom. Cijenim i druge ljude isto tako, mogu reći: ta osoba je bila jako visoka i kad je zagrlim glava bi mi pala tačno gdje treba, i da sad dobijem pažnju od te osobe, uzvratila bih je istom mjerom.Sad se pitate kako to od mene pravi monogamsku, a ne poligamsku osobu... ne znam, ali znam da sam lojalna i da stvarno ovakvo razmišljanje mene nikad nije natjeralo ikoga da prevarim ili da smuntam, vrlo sam iskrena i bilo bi dobro da osoba čija mi visina paše, kad joj kažemm da mi su mi lijepe one tamo duboke smeđe oči u tome ne vidi ništa loše, i da shvati da me cijenjenje tuđih vrijednsti ne pravi nelojalnim partnerom. I kako sad da ja očekujemm od nekog superfiksacijuu na mene kad se ni sama ne mogu na nekog fiksirat. Čak me to i plaši, kad skontam da se neko  počeo superfiksirat na mene, ono go see a therapist please. Eto o tom razmišljam. Baš bezveze.